fbpx
 

Plivaj, jer si Vrh riba!

Plivaj, jer si Vrh riba!

Pre dvadeset i tri godine sam uradila nešto. Neki će reći da je bilo skroz hrabro, a neki da je bilo totalno glupo. Neki će reći da je bilo smešno, a neki da sam snalažljiva.

 

Trebalo je da odrecutujem stihove rodoljubive pesme koje sam pre toga ponovila stotinak puta. Trebalo je samo da izađem na binu, da počnem i završim pesmu, da se poklonim, kažem: „Hvala“ i sklonim. Delovalo je jednostavno i stvarno sam verovala da to mogu. Moja učiteljica je isto verovala da mogu. I da treba da budem deo školske priredbe.

Došao je i taj dan. Stara fiskulturna sala je bila ispunjena roditeljima i učiteljicama. Bila sam uplašena, ruke su se neprestano znojile i malo mi je zujalo u ušima. Ipak, izašla sam na scenu, udahnula duboko i počela da recitujem. Negde kod treće strofe sam zastala. Drhtala sam i dalje nisam mogla. Onda sam zažmurila i stavila prst na čelo, ali i to mi nije pomoglo da se prisetim. Onda sam počela da izmišljam svoju verziju pesme, dok nisam ugledala razrogačene oči svoje nastavnice. Ljudi u publici su počeli da šapuću. Neki su mi se smejali. Opet sam zaćutala. Posle par sekundi sam odlučila da prekinem čitavu agoniju i da odglumim padanje u nesvest.

Narednog dana u školi, jedna druga učiteljica mi je rekla da je malo falilo da propadne priredba, da se ubuduće držim podalje od mikrofona. Da se držim crtanja i pisanja.

Nasmejana devojka u Froncla majici Vrh ribaGodinama sam živela u ubeđenju da sam jako loša u javnim nastupima, pred kamerama, reflektorima, na modernim i onim manje modernim binama. Godinama sam slušala učiteljicu, taj njen glas unutar sebe i bežala od mikrofona. Sećam se da su mi krajem 2013. godine ćušnuli mikrofon u ruke. Nisam imala gde, nije bilo prostora za bežanje i novo padanje u nesvest.
Napokon sam progovorila. Da se razumemo, nije to bio neki govor. Drhtale su mi i ruke i glas, ali sam progovorila.

Od tad pa do danas imala sam fin broj susreta sa raznim mikrofonima. Nisam savršena, ali i dalje vežbam, zadrhtim, uplašim se… Ono što je važno je da i dalje govorim i da ti govori i reči služe nečemu.

Naučila sam da je ćutanje prijatno, ali da je mnogo prijatnije kada istupimo, pitamo ili kažemo nešto.
Naučila sam da strah ima moć da nas spreči da uradimo stvari koje volimo, koje bismo želeli ili mislimo da bismo mogli. Strah nas često sprečava da budemo ono što jesmo, a to što jesmo može biti revolucionarno delo ili umetničko delo.

U trenucima kada sam pobeđivala svoje strahove, osećala sam se kao vrh riba!

 

Da vredim više od broja svojih cipela, procenata na testu, folovera na Instagramu.
Da su i cipele i procenti i slične stvari smešne, naspram osećaja kada se boriš, cimaš i na kraju pobediš strah. Kad pobediš sebe.

Ova priča nas je inspirisala da nacrtamo majicu „Vrh riba“ za sve one devojčice koje se bore, cimaju i pobeđuju.

Za one devojčice koje znaju da nikada nisu previše i da su uvek dovoljno.

Za one koje se ne drže samo plićaka, već su spremne da istraže dno i pučinu okeana.

Za one koje su spremne da plivaju baš takve kakve jesu.

Nema komentara

Ostavite komentar