01 dec Jelena, devojčica koja plete svoj put

Ukoliko se od nekog mesta udaljimo dovoljno daleko, primetićemo kako to mesto postaje tačka na horizontu i kako se prijanja uz nebo. Neverovatno je šta sve može da stane u takvu tačku!

Može da stane grad.

Krovovi kuća.

Mnogo moderne zgrade sa prozorima bez zavesa.

Ljudi. Poznati i nepoznati.

Devojčica koja uči da vozi bicikl.

Knjige ispod ćebeta.

Dvoje koji se ljube blizu mosta.

Gužva i sirene u Takovskoj ulici.

U takve tačke može da stane život.

A može da stane i jedna Jelena. Osmehuje se. Narandžaste lokne joj plešu sa suncem i presijavaju se. Izgleda neustrašivo. Izgleda kao jedna od onih osoba koja vam jednom uđe u život, zarazi vas svojom energijom i pameću – pa ne biste više nikada da se udaljite od nje i pustite je da se pretvori u tačkicu.

Znaš, nas ovi interneti i društvene mreže spajaju sa posebnim devojčicama.

To su one devojčice koje same pletu svoj put. Koje imaju kapacitet srca i za noćni provod do ranog jutra i za štreberluk. I za sunčanje po dalekim plažama, ali i za podjednako uživanje na Ada Međici. Koje imaju dovoljno živaca i kretivnosti da (pre)žive agencijski život i da stignu do najslađeg radnog mesta na svetu.

To su one devojčice koje su mudrost i hrabrost.

Barabe i princeze.

Nežnost i jačina.

One i njihova pletiva su inspiracija.

Kada smo pitali našu Jelenu kako plete svoj put, rekla nam je da je “najvažnije da ne koristimo tuđe mustre i nije strašno ako nekad napravimo i čvor, jer u tome je čar pletenja”. Dodala je i: “Kod mene je uvek bilo malo klot, malo frket, malo pravo, pa malo skrenem, nekad idem prečicom, a nekad obilaznicom, ponekad naiđem na ćorsokak, ali na kraju ipak uspem da pronađem cilj. Jer nije sve u destinaciji, ima nečeg i u putovanju, zar ne?”

Saglasni smo sa njenim rečima. Ima nečeg u putovanju, tačkicama i Jelenama koje pletu svoj put.