19 sep Priča koja se krije iza Froncla nakita

Iza sedam mora i sedam gora na ostrvu Koh Samui koje je uronjeno u Južnokinesko more živi i radi Điđi. Njen osmeh i svezana kosa u pletenicu đuskaju sa mirisima tek opranog veša, jer Điđi ima svoju perionicu. Ispod improvizovane strehe se čuju zvuci mašina koje vrte veš, dok sa malog televizora dopiru zvuci neke tajlandske pesme.

Điđi smo upoznali zimus u našem snu. Zapravo, u ostvarenju sna – da ćemo jednom otići na Tajland i ostati tamo 3 meseca, a da za to vreme Froncla neće propasti.

Điđi smo upoznali slučajno (njena perionica nam je u tom trenutku bila najbliža smeštaju), ali smo joj se vraćali namerno. Sve do poslednjeg dana koji smo proveli na ostrvu.

Jednom, kad smo krenuli na PadTai, ugledamo Điđi kako ostavlja peglu i istrčava na ulicu. Maše rukama kao da joj perionica gori i iskače ispred našeg motora: “Stop, maj frend! Điđi forget!” Onda je iznela opranu i ispeglanu haljinu koju je uvila u celofan uz izvinjenje. Prilikom poslednjeg pranja veša, zaboravila je da nam upakuje Tićinu haljinu. Objasnila nam je kako je svakog dana stajala ispred radnje i gledala da li ćemo da prođemo na motoru. Kako nas nije bilo, uplašila se da se nismo vratili u Srbiju. Sada je imala 126 tajlandskih osmeha i izgledala je kao žena kojoj je laknulo.

Kada je stvarno došao poslednji dan na ostrvu, Nikoli je palo na pamet da kupimo neke sitnice svim onim ljudima koji su nas hranili, prali i činili da boravak na ostrvu bude topao i ljudski. Tako smo krenuli da se opraštamo i da im se zahvaljujemo. Na red je došla Điđi. Njoj smo pored nekih slatkiša namenili froncla majicu. Naime, na putovanjima smo počeli da praktikujemo da nosimo par froncli koje bismo poklanjali ljudima koji su na nas ostavili najjači utisak. Điđi, ta žena sa kosim očima i preplanulim tenom je definitivno bila jedna od onih koja nas je kupila.

Bila je dirnuta. Rekla je da ne pamti kada je dobila poklon. Onda joj je Nikola objasnio kako je tu majicu nacrtala Tića i kako u Srbiji imamo naš porodični posao. Da se trudimo da dođemo do najmekših materijala koji pretvaramo u majice i dukseve.

“Veri gud kvaliti. Bjuti pikčr! Ju, veri gud pipl! Ju dont forget mi”, govorila je Điđi dok je prelazila rukom preko majice, a onda je izgovorila nešto o čemu smo mesecima razmišljali: Da joj se toliko sviđa, da bi volela kada bi mogla svaki dan da je nosi, a da uz to ne mora da je pere i pegla.

Iako ove reči mogu da zvuče kao velika zahvalnost i kompliment, kako je vreme prolazilo – mi smo počeli da ih doživljavamo kao zagonetku.

Šta je to nešto što može da se nosi svaki dan, a da ne mora da se pere i pegla? Do odgovora smo došli početkom leta – NAKIT!!!

Bacili smo se u istraživanje i krenuli u potragu za ljudima koji mogu da nam pomognu. Tu, između sivih i visokih zgrada na Novom Beogradu smo pronašli gravera koji je pristao da utisne poruke na krugovima i srculencima od hiruškog čelika. Jer… čelik ne može da pocrni i da menja boju ni prilikom ulaska u more ili bazen. Malo smo se upetljali sa končićima – jer je trebalo naći one koji ne grebu, nisu predebeli i koji se ne čupkaju. Onda smo bili u potrazi za pakovanjem, jer nismo želeli da narukvica bude tek tako skarabudžena u nekoj kesi. I na kraju je usledilo fotkanje u dvorištu – na liniji između dnevne svetlosti i dva hamera u boji, malo suvog cveća i zelenila.

Odgonetka je rešena.

Danas ti svečano otkrivamo prve komade nakita inspirisane jednom ženom iz perionice na Koh Samuiju i svima vama koji volite Froncla majice i poruke.

Sa željom da nešto novo od Froncle bude uz tebe stalno, a da ne mora da se pere i pegla.

Sa željom da se jednog dana vratimo na to ostrvo iza sedam gora i mora. Do perionice i Điđi. Da je zagrlimo i kažemo: “Vidi šta smo svi zajedno napravili! Bila si u pravu – Vi dont forget ju!”