10 jun Tara Djukić, devojčica koja INSP.iriše

Kada bismo se potrudili da Taru Djukić opišemo u dve reči, te reči bi bile inspiracija i toplina. Na to bismo dodali da je završila studije književnosti, da je pokrenula poetični i drugačiji Kutak na internetu – INSP. Da je pokrenula brojne devojčice i dečake. Da pišu, da stvaraju, da primećuju kroz stihove i da osećaju poezijom. Takođe, Tara je devojčica koja radi u jednoj digitalnoj agenciji, u kojoj se trudi da ideje klijenata približi ciljnoj grupi.

“Kako smo veliki naspram onog što smo bili, a mali naspram onog što ćemo tek da budemo. Potom se osmehnite i krenite u pohod na zvezde u kojima stanuju vaši snovi”, napisala si u jednom svom tekstu. Otkrij nam gde stanuju tvoji snovi?

Stanuju tamo gde su mi Insp, sloboda, uspeh i oni koje volim – nadohvat ruke. Tamo gde radim, kreiram i stvaram sama za sebe. I tamo gde ništa nije daleko, nedostižno ili nemoguće.

Koliko oni vrede?

Mislim da sam isti taj tekst završila rečenicom kako ”moj san vredi čitavu mene”. I tvoj san vredi čitavog tebe. Ja sam neko ko suštinski veruje da se svako od nas rodio da bi ispunio određenu svrhu. Nije važno da li je to da budeš domaćica, pevačica, farmaceut, advokat, sportista, umetnik, preduzetnik, majka, supruga, humanitarac, aktivista, učitelj… ništa nije manje važno niti manje vredno – ako je tvoje i autentično. Bitno je da ti znaš i da tebe čini srećnim (a znaš onda kada ti se naježi srce).

Učinila si da se brojni autori i autorke osećaju sigurno i da rastu sa svojim rečima. Učinila si da se poezija čita i da je svet makar malo lepše mesto. Reci nam nešto više o INSP. svetu.

Insp. objavljuje radove neafirmisanih autora, umetnika i zaljubljenika u modernu književnost, avangardu, konceptualnu umetnost i pop kulturu, odakle proizilazi atipičan i prepoznatljiv vizuelni identitet ovog web magazina. Ponosna sam i zahvalna što imam tim od 20-ak ljudi koji je već nekoliko godina nezamenljivi deo Insp-a, ali isto tako što nam se u hodu pridružuju neki novi mladi ljudi, koji donose novu energiju i insp.iraciju.

Šta se promenilo od pokretanja INSP.-a, pa do danas?

Promenila se forma, ali je suština je ostala ista. Kada sam počinjala, želela sam da povežem ljude putem čiste, netaknute i nekalupljene emocije; da se osećaju manje usamljeno i neshvaćeno; da učinimo ovaj svet poetičnijim mestom za život. Na početku je postojalo mnogo više rubrika, ali je vremenom publika, netendenciozno, sama formirala pravac i koncept portala. Tako smo došli do ovog art & literary koncepta, koji u svetu već odavno postoji, ali ne i kod nas u regionu.

Koliko je čitanje važan deo tog razvoja?

Vrlo je važno, jer Insp. verovatno ne bi ni nastao da u tom trenutku nisam bila na Filološkom fakultetu, snimala predavanja iz književnosti i preslušavala ih u nedogled. Bila sam fascinirana modernom i avangardom srpske književnosti, one su bile ona prva iskra insp.iracije.

Šta ti čitaš da bi postojala?

Uvek nosim neku knjigu sa sobom – što je sigurno, sigurno je. Judit Sanislo, Ivan Tokin, Momo Kapor, Harper Li, Haruki Murakami… ovih dana se vrzmaju po torbama, koferima i cegerima. Ja sam večiti putnik na relaciji između dva grada, između dve odluke, između dva osećaja. U tim okolnostima, čitanje je bekstvo, uteha, zapitanost, samospoznaja, disanje. Čitanje je neophodnost.

Da li se sećaš svojih prvih reči koje si uobličila u pesmu?

Kada sam pisala svoj prvi dnevnik, sa 9 godina, svaki utisak o danu sam rezimirala pesmom na kraju. Iako to danas izgleda vrlo smešno i nespretno, neverovatno je što mi je to bio sasvim prirodan način razmišljanja – kroz stih. Prvi su bili posvećeni mojim roditeljima, bratu, mački, drugarici iz klupe, simpatiji. Svemu što je činilo taj bezazleni, bezbrižni i beskrajno srećni dečji svet.

Gde ti pronalaziš snagu INSPiracije?

Inspiracija iziskuje povratak sebi. Mnogo samoće, zagledanosti, muzike koja premešta u drugu dimenziju; malo neba, starih fotografija, nesputanih misli. Iz toga se uvek nešto izrodi.

Ti si prva devojčica koja je obukla Froncla majicu “Čitam dakle postojim” i stala ispred objektiva. Odlučila si da na svom transparentu napišeš: “Žena može sama”. Šta sve to žena može sama?

Ukoliko zna da može sama, ukoliko je tradicija, porodica i svet nisu uverili da je ”manje vredna”, da ”zna svoje mesto”, svoju ”ulogu”, da nije ona ta koja treba da ”sanja velike snove”,  da joj treba muškarac ”da je vodi”, da je to ”kraći i lakši put”, ukoliko se zaista izdigla iznad svih tih malicioznih, primitivnih i degradirajućih uverenja, žena zaista može sve.

I zato, važno je znati: Žena može sama. Da stvori, radi, zaradi, rodi, ne rodi, kaže, vikne, opsuje, plati svoje račune, raste, uči, prevazilazi svoje granice. Da leže i sama se budi, da plače i smeje se, da se sama pokupi, odvaži i ode, da padne i sama sebe podigne. Da zameni sijalicu, popravi kompjuter, ponese svoj kofer, napiše projekat, napravi karijeru. Da bude slobodna, glasna, neustrašiva, temperamentna, tvrdoglava i samouverena. ”Ženstvena” i ”muškobanjasta”. Da se bori, da se brani, da ne popušta, da neće, da ima svoj stav. Da se zabavlja, da igra, da se raspravlja, da osudi, da bude u pravu. Da poštuje sebe. Da veruje u sebe. Da bude srećna. Žena može da voli koga hoće, kad hoće, gde hoće. Žena može sama. Ne mora, ali može. Sve.

Koliko je važna međusobna podrška i ženska solidarnost?

Kada bi žene znale koliko je važna, gde bi nam bio kraj. Poražavajuće je kada žena ženu svodi na fizičke ”nedostatke” i neke (ne)kulturne stereotipe i predrasude. Poražavajuće je kad žena ima uverenje da svoju svrhu može da ispuni samo kroz nekog drugog: muža, dete, ili nekog trećeg, kao da sama po sebi nema vrednost. I poražavajuće je kada žena poveruje, poželi ili pristane da, u bilo kom smislu, bude u podređenom položaju. Ako se žena za ženu neće prva zauzeti, dići glas, potapšati je po ramenu, zaštiti je, kako očekujemo da to uradi neki muškarac? Ako žena ne veruje u emancipaciju, nezavisnost i ravnopravnost, ko će joj ih obezbediti?

Ko su tvoje jake žene koje te inspirišu i gurkaju napred svojim rečima i delima?

To su ”obične”, a izuzetne žene iz mog okruženja: majka, baka, učiteljica, razredna, profesorka, najbolje drugarice, komšinice. To su one žene koje su ratnice i heroine u svom mikrosvetu, koje ”drže lopovske” jedna drugoj, koje su uzele život u svoje ruke, i znaju kako se gubi i pobeđuje na svim životnim frontovima. One veslaju kroz život, znaju kako se hoda na jednoj nozi, i kako se opstaje kada se sve sruši. I nikada se ne žale.

I za kraj nam reci da li si se ti nekada osećala kao froncla i šta froncla tebi znači?

Froncla sam svaki put kad moram, mnogo više nego što hoću, i svaki put kada želim mnogo više nego što mogu. A otkad sam kročila u svet odraslih, to je mnogo, mnogo češće. Ali biti froncla je deo razvojnog puta koji vodi ka zdravom i srećnom ishodu: shvatiš da ti je previše, da si ”iseckan”, da si se ”stanjio”, da nešto nije okej i da se ne osećaš dobro. Onda se sastavljaš, krpiš, zaceljuješ, i posle toga si ”kao nov”.