fbpx
 

Vladica Jovanović – Devojčica koja se bori delom

Vladica Jovanović – Devojčica koja se bori delom

Zamisli jedan od najstresnijih dana u kom ti drhte ruke i glas. Uz sve to se baš onako lepo znojiš i strahuješ da nećeš uspeti.

Da se izboriš za ideju i finu novčanu nagradu.

Oko tebe su i drugi fini ljudi koji se bore za tu istu finu nagradu i različito reaguju na stres. Neko uči tekst napamet, neko obara sve na šta naleti, a neko je rešio da stres ublaži u obližnjem bifeu.

I da skratimo priču  – takmičenje se završilo. Neki su pobedili, neki nisu. Naš tim je osvojio nagradu te godine. Ali smo osvojili nešto mnogo važnije – prijateljicu.

Onu koja je bila u organizaciji gorepomenutog stresa.

Onu koja je bila stroga mentorka mekog srca (verujte nam , živ je primer da je ta kombinacija moguća).

Onu koja je bila savet i najtopliji zagrljaj.

Danas, tri godine od tog stresnog događaja, i dalje ne možemo da izračunamo koliko tačno Celzijusovih stepeni ima njen zagrljaj i koliko bi nam soba bila potrebna da smestimo svu njenu podršku i ljude kojima je bila podrška. Da mućnu glavom. Da obrate pažnju na budžet i rokove. Da obrate pažnju na planetu. Solidarnost. Žensko i socijalno preduzetništvo. Jednakost. Ženska prava. Prava.

Podrška za poletanje.

Inspiracija.

Naše prijateljice su dobre, jake i lepe žene. Naše prijateljice se bore za svoj san. Neko će reći da je taj san mali, neko da je veliki. Neko će reći da je smešan. Ali niko neće moći da kaže da su one smešne.

Jer su dela i reči.

Jer se bore delom, a ne telom u svetu za koji nam se često učini da je otišao dođavola. I onda se kao u nekom filmu pojave one, tvoje prijateljice, i vrate te sebi. U njih se zaletiš i ostaneš cela. Ili ceo.

Vladica je jedna od njih.

Nije lako pisati o prijateljstvu, a da ne zvučimo patetično, pošećereno i subjektivno. Još je teže pisati o Vladici kao prijateljici i inspiraciji za novu Froncla majicu. Razlog je vrlo jednostavan – ona je „multipotential“ ili po srpski „multipraktik“, ili narodski „žena za sva vremena“. Radi toliko stvari, da bismo se sigurno ogrešili o neku, a da je ne spomenemo.

Zato smo se snašli i rešili da uradimo intervju. Saznajte ono što vam niko ne bi rekao o Vladici Jovanović – osim Vladice Jovanović.

Dok sam guglala „Vladicu Jovanović“, pored toga što sam uporno nailazila na jednog sportistu, naišla sam i na neke interesantne stvari. Hajmo, redom: Opiši sebe u jednoj rečenici: „One extends one’s limits only by exceeding them.“ Da li i dalje sebe opisuješ ovako?

Vladica Jovanovic Borim se delom

Nisam sigurna koliko mi uspeva u tome, ali znam da se svakako trudim 😀

Ta rečenica mi je nekako postala mantra još u srednjoj školi – jer kad odrastaš u društvu u kome ti za većinu stvari ljudi (a ponekad i porodica i prijatelji) govore da nešto ne može, ne treba, nikad neće uspeti, ispituju da li nešto stvarno mora baš tako i da li je uopšte neophodno, imaš dve opcije. Jedna je da prihvatiš to što zapravo ti komentari nose sa sobom, a to je stav da nešto stvarno ne možeš i ne treba da radiš, a druga je da to iskoristiš da stvarno preispitaš te stavove i odlučiš da li stvarno nešto možeš ili ne možeš i da li ćeš nešto makar da probaš, iako misliš da možda ne možeš. I ja sam odabrala tu drugu opciju. I onda kad mi ljudi kažu da je to teško, ja kažem da je to zapravo easy way out – lakše je da probaš pa da znaš da nešto ne možeš, ne umeš, ne želiš, nego da se pitaš i da te jedu neke odluke.

Pokušaj sebe da opišeš u tri rečenice.

Ja sam žena koja voli ljude – da ih grli, da im pomaže, da ih zasmejava (ali i da im se smeje) i žena koji voli slobodu – svoju i tuđu i koja iza toga stoji svim svojim bićem. Volim da mislim da sam duhovita, umereno sarkastična, da se cimam za ljude koji su super i koji rade dobre stvari – brinu o prirodi, socijalnom i ženskom preduzetništvu, vraćaju ljudima prava i dostojanstvo. Knjige čitam na izvornom jeziku kad god mogu, sama sebi kupujem cveće i ne plašim se tišine.

Kako se obračunavaš sa granicama danas?

Ličnim primerom i podrškom drugima koji pomeraju granice. Fizičke granice me nikad nisu mučile, iako su otežale neka putovanja i susrete, ali one granice što imamo u glavama kao pojedinci i kao društvo, one me bole. Zbog njih radim gotovo sve što radim. Zato mi ne smeta da 1000 puta vodim neke razgovore iznova i iznova – o ženskim pravima, o LGBTQ problemima, o životnoj sredini, o Srebrenici, Kosovu i sl. Zato nosim šarene starke i zelenu kosu iako sam žena na izvršnoj funkciji. Zato što mislim da te granice šta je prihvatljivo i pristojno više ne važe.

Vladica Jovanovic u froncla majici

Koje granice treba prekoračiti ili obrisati?

Gde je mesto ženama u društvu, ko ima pravo nad mojim telom, koja su sve moja prava i slobode, koliko plastike ima u društvu, koliko možemo da živimo i rastemo zajedno na ovom malom Balkanskom prostoru – na sva ova pitanja stavljene su neke granice – do koje mere je nešto ok i do koje mere nešto može, a nešto ne može i ne treba. Sve bih te granice srušila.

Od debate do novinarstva i impact-a put je…

Eee, pa zapravo je sve počelo od knjiga i od istorije. Kao mala sam mnogo čitala (čak i na rođendanima kad mi je dosadno) i mnogo sam volela priče, a najviše one iz istorije. Onda sam u Petnici na savremenoj društvenoj istoriji upoznala FPNovce i rodila se ideja da možda mogu da studiram nešto gde će moja prirodna pričljivost i radoznalost dobro da se iskoristi, a gde ima malo od svega što volim – psihologije, sociologije, istorije, teorije, engleskog. Onda dođe žena na fakultet i vidi da ima rupe u znanju i razumevanju društva i šta će – ode na debatu. Tamo isto mnogo pričaju, mnogo i čitaju da bi se spremali za debate, i mora da se misli brzo i logički.

Od novinarstva sam polusvesno odustala već u drugoj godini faksa. Brankica Stanković dobila je doživotno obezbeđenje, a ništa se nije promenilo. Tad sam rešila da želim da radim negde gde ću brže videti promenu, makar u mom direktnom okruženju – i zato sam postala aktivistkinja. Rad s ljudima na terenu, borba za stvari koje su važne, to mi daje smisao i nadu i energiju. Inače bih odavno odlepršala u inostranstvo. Ali kad vidiš kako se organizacije muče da nađu finansiranje, počneš da razmišljaš kako da ljude u zajednicama podstakneš da podrže organizacije koje se bave njihovim pravima i temama od značaja za njih, počneš da gledaš koji su to modeli kako organizacije mogu da žive i prežive – da budu bliske ljudima za koje rade i da imaju novca da posao rade kvalitetno i da stvaraju dugoročnu promenu. To ti je kao putić sa kamenčićima, možda si ti krenula negde drugde, Vladice, ali sa kamenčića na kamenčić i došla si tamo gde treba da budeš.

Ali da odgovorim na ono gore nedovršeno pitanje – put je dugačak i krivudav. I nezavršen.

Kako raste jedna aktivistkinja?

Polako. Hrane je vrednostima i principima kod kuće i u školi. Čita knjige po bibliotekama, ide na proteste, debatuje, pomaže drugima kad može, svađa se sa ljudima koji misle drugačije. Ima ljude koji je guraju, ali i ljude koji to preispituju, i to pomaže da se zapravo bolje orijentiše u svojoj glavi i prostoru – šta mi je važno, šta želim da štitim. I jedna aktivistkinja mora da podseća druge da život nije zero-sum game – ako ja imam veća prava, ne znači da će se tvoja smanjiti. Takve stvari.

Čime se hrani i šta najviše voli da kuva?

Sirom. I sarmom. I slanim palačinkama u Trgiću. Munchmallowom, krem bananicama i plazmom. Mljac.

Najviše volim da kuvam njoke s piletinom, kukuruzom i belim lukom u sosu od pavlake i sira. A osim toga pasulj, kupus i zapečnu boraniju.

Šta za tebe znači biti self-made?

Ja ne mislim da sam self-made, prvo to da kažem. MIslim, u onom smislu klasičnom možda jesam, nemam jaka leđa, novce, uticaj u društvu, to iz kuće nisam ponela, pa onda možda to znači kao self-made. Ali sam iz kuće ponela vrednosti, lepo vaspitanje i osećaj da mogu i treba da se borim za mesto u društvu koje mislim da treba da imam. Pa meni self-made onda znači da sam dobro birala ljude oko sebe – da mi budu podrška, da me preispituju. Da sam se borila svojim znanjem i veštinama za svoje poslove, svojim šarmom i duhom za svoje prijatelje. Da sam odluke donosila sama, ili za njih prihvatala odgovornost, i kad su bile dobre i kad nisu bile baš najbolje.

 Koje su tvoje oaze hrabrosti u doba ćutanja?

Porodica. Prijatelji. Knjige. A nekad i serije. Ipak je ovo doba Netflixa, i to ima svoju pozitivnu vrednost. Handmaid’s Tale, na primer.

 Biti direktorka. Biti preduzetnica. Biti trenerica. Biti žena i dobar čovek. Kako „postizavaš“?

Ne „postizavam“. Možda je to subjektivni osećaj. Ali se trudim. Ovo biti žena i dobar čovek, to mi nekako preduslov za ovo preduzetnica, trenerica, direktorka. Ali mislim da je važno da budeš hrabra osoba – da guraš ideju i kad je posao koji radiš inovativan i mala niša u regionu (i kad vidiš da drugi misle da treba odustati ili raditi drugačije); da teraš učesnike svojih treninga čak i kad im je teško kroz određene procese jer znaš da će im na kraju to značiti više nego da su išli lakšim putem; da guraš zaposlene da budu bolji prema prirodi, da budu oštriji u kritici prema sebi i svom radu, a blagi prema kolegama. I onda kad padneš, ako padneš, malo se isplačeš, analiziraš stanje, i onda ispočetka. Znači, upornost, brate moj.

Ko su tvoje jake žene i uzori?

Moja mama i Sonja Dakić.

Zašto ne može da se živi na mrtvoj planeti?

Jer nemamo drugu. A ova nam je već na izdahu. Možda ne vidimo plastiku u okeanu i umiruće vrste, ali vidimo promene klime i kako utiču na naše zdravlje. Moj pristup je spin na klasičan antropocentrični pristup odnosa prema prirodi – čini mi se da i ja stavljam čoveka u centar, ali da bi priroda služila nama, moramo i mi služiti njoj, brinuti o njoj. Jer ona nije nama samo cilj i svrha.

 Zašto borba delom, a ne telom?

Telo je prolazna stvar, a dela ostaju za ljude oko nas – sadašnje i buduće. Naše telo ne može da nauči ljude kako da se bore za sebe, za slobodu, kako da štite prirodu i sebi drage ljude, kako da budu fer. Telo je instrument za naša dela. Ali kada radimo stvari, naša dela pričaju priče. Kroz njih, mi učimo kako da budemo dobri i odgovorni ljudi i možemo da učimo kako da budemo srećni. Zar nas dela drugih kroz istoriju, književnost, umetnost ne uče da prepoznamo vrednosti iza kojih stojimo i zar nam ona ne daju hrabrost da ih živimo i prenosimo dalje? Tako sam bar ja shvatila kad sam bila mala i još me nisu razuverili 🙂

 I za kraj, kad si se osetila kao froncla?

Ah, pa često se tako osećam. Nekako nedovoljno jakom, nedovoljno dobrom, nedovoljno uspešnom. Ovo preduzetništvo je teška rabota – razvuče te na sve strane, mozak da ti eksplodira. Ne razumem ove life coacheve koji su stalno srećni, nasmejani i sve im je životna lekcija. Nekad brate, moraš da sedneš i da se isplačeš. Jer neko nije bio fer prema tebi, jer si ti nešto zajebala, jer je nekom život sranje, a ti ne možeš ništa da uradiš sem da ih zagrliš i možda da plačeš. A svi znamo da plačemo onda kad smo bespomoćni.

Nema komentara

Ostavite komentar